Biciklistima treba obezbediti sigurnu voznju po kolovozu, a deca mogu da voze po trotoarima.
Ako je nešto bezbedno za bicikliste, zašto ne bi bilo bezbedno za decu bicikliste? Uz to, na biciklijadi može da se vidi puno dece koja se u vožnji ponašaju odgovornije i bezbednije od odraslih, pa zašto ih ograničavati na trotoare? I šta sa decom koja treniraju biciklizam? Možda treba samo uvesti neku vrstu obuke i dozvole za decu, da smeju da bicikliraju po tim bezbednim ulicama? Takođe, ako smatraš da je u redu da se biciklisti masovno kreću kolovozom, usporavajući saobraćaj, zašto ne bi bilo u redu da se svi biciklisti kreću isključivo trotoarima, gde će bicikliste da usporavaju pešaci, parkirani automobili i razna oštećenja? A za bezbednost je neophodno da i biciklisti poštuju određena pravila i budu predvidivi, a ne da rade šta god hoće (što se takođe masovno vidi na ulicama).
Po mom mišljenju, za bezbedno kretanje bilo koga bilo gde potrebno je da prostor ima dovoljnu širinu u odnosu na broj korisnika. Što je manje ljudi, to trotoari mogu biti uži, a suživot biciklista i pešaka i dalje će biti moguć i bez problema. Isto i za kolovoz. Gde je veća gužva, trake treba da budu dovoljno široke da omoguće nesmetano kretanje vozila pored biciklista (koji ne smeju da voze po sred trake). Tamo gde je vozila manje, trake mogu biti uže, pa da vozači obilaze bicikliste. Drugi korak jeste pravljenje zasebnih biciklističkih staza tamo gde je potrebno, kao što se negde prave auto-putevi. Možda na mestima gde je puno biciklista, gde je previše teretnog saobraćaja ili gde klasičnih puteva i nema (nasipi, nacionalni parkovi, izletišta, itd). Pritom staze mogu biti urbane (asfaltirane) ili samo utabana zemlja, kako se ne bi narušavala priroda. Pa iz tih principa odlučivati da li se i gde ne pravi i ne obeležava ništa, gde postoje samo biciklističke trake na kolovozu, a gde izdvojene staze i kakve.
S druge strane, treba shvatiti da čak i puko planiranje svega toga, a pogotovo uklapanje u postojeću infrastrukturu ne može uvek da se uradi za mesec dana (i na teritoriji cele zemlje), a negde tehnički nije nikako moguće. To znači da čak i tamo gde postoje uslovi, ali infrastruktura nije realizovana (možda još ni planirana), biciklisti ne mogu da se ponašaju siledžijski, kao da potrebna infrastruktura već postoji. To je potpuno isto kao kada neko vozi kola nasipom, preko livada u Košutnjaku ili po biciklističkoj stazi, na kraju krajeva. Drugim rečima, da bi išta bilo bezbedno i normalno, niko ne može da se ponaša kako god hoće. Po mom mišljenju.
