Neposredan povod za ovaj razgovor je bio nominacija doktora Branka Horvata za Nobelovu nagradu u oblasti ekonomskih nauka. Ali, da se razgovara sa ovim našim poznatim ekspertom za ekonomska pitanja uvijek ima razloga. Valja čuti njegovu analizu ekonomskih kretanja kod nas i u svetu, jedno mišljenje sa kojim se ne moramo uvek složiti, ali koje ne možemo, a da ne poštujemo. . .
U trenutku kada ovaj tekst ide u štampu, mi znamo da, iako je bio prvi na listi medju predloženim za nagradu - nagrade još nema, ali ima intervjua. O tome šta bi, možda, trebalo uraditi da se izadje iz krize. Postoji li alternativa? Da li je mi možemo i smerno prihvatiti? Evo kako odgovara Branko Horvat.
Da li je vreme da se razmišlja o jednom novom, potpuno novom uredjenju malih ekonomija u svetu i, naravno, kvalitetu života?
Kvalitetu života - da! Ali, ne vidim potrebe da se male ekonomije posebno izdvajaju. Uzmite »malu ekonomiju« u našem susedstvu - u Austriji. To je jedna od najstabilnijih ekonomija na svetu u kojoj nezaposlenosti nema, a inflacija je medju najmanjima u svetu, životni standard, takodje, brzo raste, a izgleda, na prvi pogled, ta Austrija nema nikakve uslove za razvoj. Brdovita zemlja bez prirodnih uslova, malo tržište. Medjutim, sve funkcioniše. Tako da nije problem malih, ili velikih ekonomija, problem je sasvim nešto drugo.
A kod nas?
Mi smo velika ekonomija koja ne funkcioniše.
U odnosu na rasparčanost naših ekonomija, zatvaranja u republičke i druge granice...?
To je jedno sasvim drugo pitanje. Mi smo otkrili nešto što niko na svetu još nije otkrio kao mogućnost, a to je - decentralizovani monopol. I kad god je vaša inovacija jedan logički apsurd onda se u primeni mora pokazati kao stvarni apsurd. A to je sadašnja naša kriza.
Kako je vi još objašnjavate? Koji su drugi uzroci krize? Koliko je vezujete za svetsku krizu?
Vrlo malo! Baš u ovom Ekonomskom institutu se i rodila prva studija o privrednim ciklusima u Jugoslaviji i ta studija je pokazala da naši privredni ciklusi nisu uopće sinhronizirani sa svetskim. Kod nas je stopa rasta bila visoka kad je, recimo, u Zapadnoj Evropi bila niska, i obrnuto. Uzmite sasvim odredjeni period
vremena, 1965-1970. godina. Sve evropske privrede, a naročito južnoevropske, u koju mi spadamo, i koje su za nas merodavne kao privrede sa kojima se možemo uporedjivati, imale su veliko ubrzanje rasta, a nama se rast smanjio na pola, tako da je ta veza, izmedju jugoslavenske privrede i svjetske privrede, koja, naravno, postoji - jer čitava svetska privreda je danas integrirana, mnogo slabija, nego veza izmedju jugoslavenske privrede i pogrešne ekonomske politike.
Koji su naši uzroci krize?
Tu je teško dati jednostavni odgovor. Moglo bi se, recimo, reći da su dve reforme, ona od 1965. i ova 1972-1974. jednostavno, sa profesionalnog stanovišta, pogrešno koncipirane. Ona prva reforma koja je uvela laissez-faire likvidirala je planiranje i dobili smo odmah haos sa nacionalizmom, a ova druga je uvela administriranje i birokratiju na mala vrata. Proklamovala je samoupravljanje OOUR-a, suverenitete republika i tako dalje, a faktički se iz toga izrodio jedan pokušaj lokalnih političkih oligarhija da ostvare potpunu kontrolu na svojoj teritoriji. Tako da može da se kaže - odsustvo planiranja od 1965-1970. i birokratizacija od 1972. godine, pa nadalje.
Ali to onda postavlja novo mnogo ozbiljnije pitanje, kako je do toga došlo?
Prvo pitanje koje će neko postaviti je da li se to znalo u vreme kada su reforme donošene. Moram da odgovorim da se znalo, jer smo mi, opet u ovoj kući, pisali memorandume partijskim i državnim organima i upozoravali ih da te mere vode jednoj dezintegraciji, sa užasno riskantnim posledicama. Medjutim, niko nije slušao.
Drugo je pitanje, zašto nisu uvažavani saveti stručnjaka?
Ta nas redukcija vodi veoma daleko izvan sfere ekonomije. Ne mislim, da bi se u okviru jednog kratkog intervjua to moglo iscrpsti.
Koliko verujete u domete rada Krajgerove komisije, tom pokušaju da se nadje izlaz iz sadašnje krize?
Mislim da to, samo po sebi, ne predstavlja izlazak iz krize. I to iz nekoliko vrlo jednostavnih razloga. Ono što je pozitivno u tim separatima komisije, to se znalo pre deset, petnaest godina. To su ekonomisti u ."fugoslaviji bili sasvim eksplicitno formulisali. Ono što je problematično u tim redovima, za to, opet, postoje alternativna rešenja koje su ekonomisti isto tako izradili. Simptomatično je da ta alternativna rešenja nisu prihvaćena. već su prihvaćena rešenja koja su lošija. A izvan toga, veoma je problematično da li će i ono što je dobro uradjeno u toj komisiji uz sve pritiske, kompromise i tako dalje, biti operacionalizirano.
Mislite li da tu ima više načelnog, nego praktičnog?
Očigledno! I to je i prirodno, jer takva jedna komisija, sa zadacima koji su joj postavljeni, dugoročna stabilizacija, i tako dalje, nije imala zadatak operacionalizacije mera u narednih nekoliko meseci. To je trebalo da uradi vlada i njeni organi. A vlade su se u tom pogledu neodgovorno ponašale. Vlada nije ništa radila nego čekala da komisija završi sa radom, a kad je komisija završila sa radom, sad opet vlada nema šta da nam ponudi.
Ni »pakete mera«?
Ne! Vi znate da je bilo govora o nekakvoj poreskoj reformi, ali to nije pripremljeno dovoljno ozbiljno pa je izazvalo više negodovanja u zemlji, nego prihvatanja nečega što je inače u redu, jer poreski sistem kod nas ne valja, ali se on na ovakav balkanski način ne može izmeniti.
Kakve vi sada posledice predvidjate?
Mi smo u jednoj riskantnoj situaciji, tako da je sve moguće, uključujući i moratorij.
Reprogramiranje dugova?
Ako budu hteli da se prihvate. Ako ne dodjemo u situaciju Argentine da proglasimo moratorijum. A moratorijum u Jugoslaviji, za razliku od Argentine, znači potpuno diskreditiranje samoupravljanja i socijalizma, sa posljedicama koje su nesagledive.
Da se još jednom vratimo problemu malih ekonomija koje vi samo uslovno prihvatate: kako one mogu da reše problem energije?
Nema ništa posebno u malim, napram velikih ekonomija. Švajcarska i Austrija nemaju baš nikakav problem sa energijom.
Ali, obzirom na izvore energija?
Nafte će biti. Mi ćemo davno biti u grobu, a još će biti nafte. Sasvim dovoljno. I uglja! Tako da to uopće nije neposredni problem.
Koje mere treba preduzeti da se spreči kod nas sve teže podnošljiva inflacija?
Naša inflacija nije najveća u Evropi. Turci su imali veću, a Islandjani je sad imaju. U Latinskoj Americi Argentina ima veću, i Brazil ima veću inflaciju, ali to je slaba uteha. Ta inflacija je sigurno nešto što je sasvim nepodnošljivo i sasvim nespojivo sa jednom samoupravnom privredom. Inflacija u stvari je podsticaj za špekulaciju, a špekulacija je nešto bolesno. Ako mi orijentaciju samoupravne privrede sa organizacijom proizvodnje, izgradnjom institucija, povećanjem produktivnosti rada, uvodjenjem tehnološkog progresa, ako tu orijentaciju zamenite jednom špekulativnom orijentacijom, vi u stvari upropašćavate temelje te samoupravne privrede. U tom smislu je inflacija za nas nepodnošljiva. Medjutim, njena eliminacija nije uopšte ekonomsko pitanje. To je političko pitanje.
Zbog čega?
Zbog toga što se nijedno ekonomsko racionalno rešenje u današnjoj situaciji ne može sprovesti.
Zbog socijalizacije problema?
Ne!
Zbog političkih posledica?
Ne, ne, ne! Evo što bih ja rekao. Takvo pitanje su mi neki dan postavili. Treba da mi uopšte počnemo da rešavamo ekonomske probleme, a medju njima i inflaciju. Za mene to nije niti poseban problem, niti uzrok nekih drugih problema. To je u stvari posledica jednog dubljeg sloja nerešenih problema. A taj dublji sloj morali bismo oceniti kroz nekoliko ključnih problema. Prvo, jedna decentralizirana privreda može funkcionirati samo onda ako ima pravni sistem koji funkcionira. Pravna država je proizvod buržoaskog razvoja, ne zato što buržoazija ima nekakav specijalan afinitet prema pravu i pravnim normama,nego zato što je reč o egzistencijalnom preduslovu da jedna tržišna privreda može funkcionirati, jer ničim drugim nije koordinirana nego pravnim normama. Mi smo pravni sistem razbili. Kod nas se zakoni ne održavaju. Prema tome, što god bih ja vama kao ekonomist rekao da treba uraditi u oblasti ekonomije to ne može biti uradjeno, jer ne postoji čvrsti pravni okvir. To je jedan momenat.
Drugi momenat je sasvim političkog karaktera. Da bi jedna privreda mogla da funkcioniše, ona mora biti uskladjena sa političkim sistemom, odnosno politički sistem mora biti uskladjen sa principima na kojima se privreda zasniva, a privreda se zasniva na samoupravljanju. A politika - na nasledjenoj politici. I tu je jedan od glavnih uzroka naše krize. Prema tome, dok ne rešimo pitanje uskladjivanja političkog sistema sa privrednim sistemom, nijedan od tih simptoma koje pokazuje sadašnja bolest« naše privrede, ne može da bude rešen. Ja bih mogao nabrojati još nekoliko takvih preduslova, koji nisu ekonomskog nego društveno-političkog karaktera, bez kojih je svaki razgovor o ekonomskoj reformi zapravo suvišan.
Neki smatraju da vi zagovarate ekonomski unitarizam da to činite na jedan vešt i prefin jen način, ne dirajući interese ni jednih ni drugih u okvirima Jugoslavije?
Ja uopšte ništa ne zagovaram. Ja sam formiran kao analitički ekonomista. Znači, ja analiziram situaciju. I ono što mi analiza kaže - to je to, dok se ne pojavi neko sa boljom analizom. Političari zagovaraju, ekonomisti ne zagovaraju. Oni analiziraju. A u ovom okviru koji ste vi skicirali analiza je vrlo jednostavna.
Ekonomija je sistem. Sistem je celina medjuzavisnih delova, gde je akcenat na ovom medjuzavisan i celina. I odatle sve sledi. Tu je unitarizam kao pojam deplasiran. Reći da svaki sistem implicira unitarizam, to je besmislica. A ipak je tačno da je celina - celina. Unitarizam jeste nekakva celina, a to su dve nesamerljive stvari, i logički i kako god hoćete.
Mešanje ekonomskih i političkih termina?
Možete to i tako reći.
Našta sada, posle svega ukazuju vaše analize? Gde tražiti, ipak, neki izlaz. Šta menjati?
Politički sistem! Jer kad postavite pitanje zašto smo došli u krizu, odgovor je ta nesaglasnost političkog i ekonomskog sistema.
A zašto je do te nesaglasnosti došlo?
Zato jer je politički sistem onemogućio postepeno usaglašavanje ta dva sistema. On danas faktički blokira dalji ekonomski i društveni razvoj zemlje i u izvesnom smislu je to ilustracija, ali malo drugog tipa, one Marksove teze istorijskog materijalizma da u odredjenim situacijama ti odnosi koji su uspostavljeni postaju kočnica proizvodnih snaga. Kod nas su danas politički odnosi ta kočnica za razvoj proizvodnih snaga. U Marksovoj analizi to su bili društveni odnosi u celini, klasni odnosi.
Naravno, urbana zona je tada bila manja, a pretpostavljam da je i turista bilo (prilično) manje.
