Reč je o filmu sa solidnim brojem bizarnih scena koje su u nekakvom sumanutom tempu nabačene bez bilo kakvog slojevitijeg i konkretnijeg smisla, najverovatnije sa nekakvom idejom da se naglasi nesvakidašnji karakter glavnog protagoniste. Sam lik koga tumači Timothée Chalamet je meni barem delovao potpuno usiljeno i generički postavljeno, baš kao da ga je osmislio i napisao ChatGPT. Apsolutno nisam bio u stanju da se povežem sa njim ni na koji način, a verujem da niko neće ni moći uzevši u obzir da je ovde reč o narcisoidno umišljenom bolesno ambicioznom karakteru bez trunke empatije za bilo šta. Ovo bi bila otprilike definicija za nekakvog potencijalnog atifišl čoveka-mašinu, kome uslovno rečeno dosta toga naizgled polazi za rukom zbog ovakvog mentalnog sklopa, osim upravo onoga što najviše želi i pokušava da ostvari. Ako je ovo bio primarni cilj i ideja autora filma, onda ok mogu da konstatujem da je ostvarena, ali nažalost na jedan totalno zamoran način i bez nekakve originalne ideje kojom bi se pravilno poentiralo u priči, a čitava stvar uspešno emotivno zaokružila. Poslednja scena u kojoj je očigledna namera bila da se ogoli glavni karakter kroz određene emocije koje po prvi put pokazuje, meni nije bila dovoljno ubedljiva ili bolje rečeno realistična. Suštinski gledano namere reditelja u pojedinim scenama su sa idejnog aspekta gledano korektne, ali sama realizacije baš i nije. Imam utisak da je film mogao biti bolje montiran. Određene scene i naročito rezovi mi jednostavno deluju nepotpuno, van konteksta i ritma, pa stičem utisak da je ovde bilo dosta dileme na koji način i kako ovo uraditi valjano. Film sam pogledao u bioskopu, jer da budem iskren, da sam počeo da ga gledam kod kuće, gotovo izvesno je da bih odustao negde na pola.
