Tebi nije ali meni jeste. Atmosfera svake od lokacija je jako verno prenesena i to je veliki plus Deus Ex-a. Sad kad si izjavio ovo postalo mi je jasno da ti ne tražiš od igre da te teleportuje u svoj svet već neke druge stvari. Takođe tvoje izjava objašnjava tvoju opčinjenost Oblivionom u kome sam tokom celog igranja imao osećaj da se nalazim na maketi nekih brda i dolina (nešto slično je moja generacija pravila od gline u trećem osnovne ako znaš o čemu govorim). Ta imerzivnost, sposobnost igre da te uvuče u tvoj svet ne samo pričom već i uverljivim okruženjem mi je jako bitan ako ne i najbitniji kvalitet pri ocenjivanju neke igre. Sve igre koje ja smatram fenomenalnim to imaju.
Donekle i jesi u pravu. To zavisi od toga da li mi je svet privlačan ili ne, koliko interakcije ima, da li mi se pozadina i setting čine zanimljivim. Naravno da mi svet Deus Exa sa izrabljenim sajber pankom B kategorije na koji se lože samo klinci od 10-20 godina koji su nedavno pogledali Blade Runner-a ne može biti toliko zanimljiv kao sudbina prvog deep space svemirskog broda Von Braun, i uopšte neke priče koja teži da napravi delimični do totalni otklon od našeg, sadašnjeg sveta. Sa druge strane, složio bih se da je Deus Ex bio dovoljno sjajan da ga i bez tog uvlačenja mogu okvalifikovati sjajnom igrom, pa i uprkos baš slabom napucavanju dok se lik ne nabudži.
BTW, brutalno si smorio sa Oblivionom. Super, ne dopadaju ti se taj svet i igra, shvatili smo, nije imerzivno kao skladište trijada u Šangaju
Jednostavno, mene ne privlači sajber pank, ne privlači me Star Wars, ne privlači me čak ni Star Trek kao okruženje da igram igru u njima. Sa druge strane, privlače me stvari koje te stavljaju u neki potpuno drugačiji svet, bio to svemirski brod u dalekoj, dalekoj budućnosti, postapokaliptično okruženje ili neka slična suluda stvar, koja te stavi na potpuno drugačiji svet, poput Tamriela. To ne znači da neću igrati ili smatrati odličnim igre koje su smeštene u ona prva okruženja (na primer, Deus Ex), niti da će mi svaka igra koja je smeštena u ona druga okruženja biti dobra (na primer, Bioshock, koji mi se ne dopada jer je loš u osnovnoj stvari za jedan fps - napucavanju, i to ne mogu da svarim), ali to dovoljno govori da igru posmatram i kroz još neke elemente. To vreme kada sam samo zbog settinga igrao skoro sve igre maltene bez obzira na kvalitet gejmpleja je kraj osnovne-početak gimnazije, dakle pre 10-15 godina. Danas - nema šanse.
Kod tebe očito to nije slučaj, pa zato i postoje igre koje su ti super a sa takvim rupetinama u gejmpleju i osnovnim funkcionalnostima u igranju da je to strašno, što je objektivna kategorija, dok druge igre pljuješ korišćenjem vrlo subjektivnih kategorija, da deluju kao makete. Meni recimo Dragon Age svet deluje kao maketa, baš zato što se sastoji od ogromnog niza isprekidanih segmenata između kojih putuješ a koje jedva da imaju išta zajedničko, pa šta? Mitologija nikakva u odnosu na Elder Scrolls, kodeks u koji se samo unose nove stvari koje nisu ni prineti knjigama u Elder Scrolls igrama, interakcija nikakva, skup unapred određenih i na tačno neko mesto posađenih misija u relativno malom broju, da ih nađeš i aktiviraš. Ako to nije maketa, ne znam šta je, bez obzira što će se dve lokacije na mapi razlikovati kao nebo i zemlja. Čak upravo zbog toga, bez ikakvog osećaja kontinualnosti sveta. To opet ne znači da je igra loša.
