Ево моје рецензије Одисеје, па ко воли.Не знам ни како да почнем рецензију овог филма, пре свега зато што су очекивања била огромна. Када сам пре две године видео да Кристофер Нолан снима Одисеју, причу уз коју сам практично одрастао, као неко ко је велики заљубљеник у историју и антички свет, било ми је готово немогуће да не очекујем нешто заиста велико.Онда су почеле да цуре прве информације и појавиле су се приче да ће филм бити „woke“. И, да се не лажемо, јесте. Један од важнијих ликова је трансвестит; појављује се свега неколико минута, али је тај лик ипак битан за причу. Ту је затим изразито разнолика глумачка постава, велики број црних и индијских глумаца, црни репер са дредовима и читав низ одлука које врло очигледно припадају савременом холивудском приступу, јер тако МОРА .И сада долази најважније: хајде да све то потпуно ставимо по страни.
Хајде да кажемо да филму због тога нећемо спустити оцену ни за промил, иако лично мислим да се о таквим одлукама у историјском и митолошком спектаклу свакако може расправљати. Занемаримо све то и судимо филму искључиво као филму.Почетак је спор, али то ми није сметало. Филм те постепено уводи у свет, поставља ликове и атмосферу, и у том тренутку још увек имаш осећај да Нолан само припрема терен за оно што долази, чекамо спектакл.А онда долази сцена са Киклопом. И ту сам први пут озбиљно почео да се питам шта гледам. Један од најчувенијих и најважнијих делова Одисејевог путовања обрађен је невероватно површно и кратко. Нема тежине, нема постепене изградње тензије, нема начина на који га Одисеј заиста превари, нема осећаја да присуствујемо митском догађају. Прође готово као још једна ставка коју је филм морао да прецрта са списка.И даље себи говорите: добро, можда је ово још увек увод. Можда прави филм тек почиње.Не почиње.Највећи проблем Одисеје јесте то што веома често немате осећај да гледате филм који тече, већ низ одвојених секвенци. Као да између великих догађаја недостаје везивно ткиво. Одисеј иде од једне епизоде до друге, али ретко постоји осећај правог путовања, протока времена једино што је лепо приказано је психолошка тежина.А онда, готово ниоткуда, филм коначно покаже шта је могао да буде.
Његов апсолутни врхунац долази у разговору Одисеја и Пенелопе (Горансен ту КИДА са музиком) када се Одисеј присећа Троје и њеног пада. Нећу улазити у детаље, али тих петнаестак минута имају готово све оно што сам очекивао од Ноланове Одисеје: атмосферу, глуму, монументалност, емоцију, визуелну снагу и осећај да гледамо уметност, а не само екранизацију низа догађаја.То је Нолан каквог сам желео да гледам током барем осамдесет одсто филма.А онда Одисеј изговори: „Our age of bronze is collapsing.“!!!!!!!!!И чаролија нестане.
Заиста ми је невероватно да редитељ Нолановог калибра себи дозволи реплику која звучи као да је Одисеј свестан историјске периодизације коју ће људи осмислити хиљадама година касније. Уместо драматичне и пророчанске реченице, добили смо нешто што ме је потпуно избацило из филма.И још један ЈЕЗИВ детаљ.Сви знамо шта би Троја требало да представља: град који је десет година одолевао највећој грчкој војсци тог времена, митску, неосвојиву тврђаву.И онда се капије отворе.Испред њих стоји Агамемнон у нечему што практично изгледа као Бетмен костим, и на томе Нолан потенцира у 10ак кадрова најмање, док саме капије Троје делују тање од врата моје спаваће собе! Људи буквално, капије Троје су 10цм дебеле!!!! ПАКАО!ЗАШТО?! Тај детаљ буквално показује шта је Нолану приоритет.Како је могуће да се толико пажње посветило томе да Агамемнон изгледа као да управо иде да патролира Готамом, а да зидови и капије једног од најлегендарнијих градова људске историје изгледају као сценографија коју би неколико људи могло да растави за викенд?И поред свега тога, део са Тројом остаје најбољи део филма. Тих петнаестак минута ћу вероватно погледати још неколико пута, управо зато што у њима видим филм који смо могли да добијемо.Након тога следи завршница која је, нажалост, изненађујуће млака.Сукоб са просцима, који би требало да представља коначну експлозију свега што се током Одисејевог путовања скупљало, његовог беса, исцрпљености, понижења, чежње за домом и повратка сопственом идентитету, одрађен је толико слабо да сам на крају остао готово потпуно равнодушан.А то је можда и највећи грех филма попут Одисеје, уз то колико је бедна Зендаја као Атина.Не би требало да изађете из овог филма равнодушни. Требало би да имате осећај да сте прошли море заједно са Одисејем.Ја нисам.
Наравно, није ово први пут да Нолан у иначе веома амбициозне филмове убаци нешто потпуно бизарно. У Опенхајмеру имамо завршни разговор у којем Опенхајмер практично објашњава Ајнштајну да стварање атомског оружја може довести до потенцијалне пропасти човечанства, као да један од највећих умова двадесетог века то није могао сам да закључи. У Мранчном витезу имамо чувену смрт Марион Котијар која изгледа као нешто што би одглумила моја петогодишња сестричина, као и Бруса Вејна, једног од најпознатијих и најбогатијих људи на свету, који се наводно крије од света тако што седи на препуном тргу у Италији.Нолан је одувек имао такве киксеве.Да ли је Одисеја катастеаофалан филм, НИЈЕ. Али човече ово је материјал од којг је могао да настане један од највећих епских филмова наше генерације.Хомерова прича. Кристофер Нолан. Огроман буџет. IMAX. Троја. Киклоп. Итака. Пенелопа. Одисеј.Сећам се колико сам био разочаран када је пре више од двадесет година изашла Троја. Колико смо тада налазили мана том филму, колико смо причали о одступањима од изворног материјала и свему што је могло бити боље.Данас, када је ставим поред Ноланове Одисеје, Троја ми изгледа готово као ремек дело.
И да, ако нисте знали Фидија је улчествовао у Тројанском рату, погледајте коња. 7/10 max