To je bilo neko drugo vreme, jedan neviđeni entuzijazam koji je preplavio sve nas koji smo našli sebe u tim prvim kućnim računarima.
Časopisi "Računari", "Moj Mikro" i "SK" su bili samo katalizatori, kao neka inicijalna kapisla, koja je samo pokrenula veliki prasak.
Mi smo svi bili svesni da kaskamo za računarskim trendovima koji su dolazili sa zapada, ali nam to uopšte nije smetalo.
Svako je mogao da proživi svoj prvi računar, prvi otkucani program, prvi neuspeh, sa sličnim osećajem, koji su imali i pioniri računarstva pre nas.
Taj osećaj, jedna euforija, koja se mogla skoro fizički opipati, je nešto čega se i dan danas sećam sa velikim zadovoljstvom.
Nije čak ni bilo ni prevelike surevnjivosti, iako su i tada oni sa više novca, mogli da priušte bolju mašinu.
Jednostavno svi su bili srećni da imaju to čudo tehnike, makar to bio i zx81, Galaksija, Spectrum ili u to vreme premeti maštanja, kao recimo C64, Amstrad, BBC i još jače aždaje.
Kućni računari su bili "in", ljudi su gutali knjige, časopise, kucali listinge, bilo je to jedno romantičarsko doba, koje se više neće ponoviti, možemo samo deo tih sećanja da oživimo kroz današnju retro scenu, ali potpuno nikad više.
Jedna stvar je sigurna, ljudi su tada u te male i slabašne računare, unosili dušu, tako da su i oni imali neku harizmu, koje danas više nema.
Možda zato, što se i ta duša, sve manje nazire u ljudima, danas...
