1. Najstarija i najjača čovekova emocija je strah, a najstarija i najjača vrsta straha je strah od nepoznatog. Ove činjenice će osporiti mali broj psihologa, a na njihovoj neospornoj istinitosti utemeljene su, za sva vremena, nepatvorenost i uzvišenost neobične, stravične priče kao književne forme. Oko nje se lome koplja materijalističke izveštačenosti onih koji prianjaju uz često doživljene emocije i uz spoljne događaje, a i koplja naivno otužnog idealizma onih koji zanemaruju estetički motiv i prizivaju didaktičku književnost da bi čitaoca “uzdigli“ do podesnog stepena smejuljećeg optimizma. Ali, uprkos svem tom otporu, neobična priča je preživela, razvila se i dosegla blistave visove savršenstva zato što je zasnovana na jednom temeljnom, iskonskom principu čija čar, iako ne uvek univerzalna, mora, neminovno i neprekidno, da pokreće i mori duh istančane osetljivosti.
Draž avetinjsko jezovitog je ograničena zato što od čitaoca traži izvestan stepen maštovitosti i sposobnost ili dar da se otkači od svakodnevnog života. Malo je, međutim, onih koji su dovoljno oslobođeni čarolija svakidašnjice i kadri da se odazovu kucanju što im dolazi spolja; zato će i priče o običnim osećanjima i o običnim događajima, ili o već poznatim bolećivim iščašenjima takvih osećanja i takvih događaja, uvek zauzimati povlašćeno mesto u ukusu i naklonosti većine, možda i s pravom, budući da te obične stvari sačinjavaju veći deo ljudskog iskustva. Ali, oni osetljivi su uvek sa nama i ponekad čudni sev mašte prodre u neki mračni, tajnoviti kutak najtrezvenije glave, tako da nikakva racionalizacija i nikakva frojdovska analiza ne mogu u potpunosti da ponište duboko uzbuđenje što ga izaziva šapat kraj ognjišta ili pusta šuma. Ovde su upleteni psihološki obrazac i tradicija, isto toliko stvarni i duboko ukorenjeni u mentalno iskustvo koliko i svi drugi obrasci i sve druge tradicije čovečanstva; stari koliko i religiozno osećanje, prisno povezani sa mnogim vidovima tog osećanja, isuviše pripadaju našem najskrivenijem biološkom nasleđu da bi izgubili prodornu moć koju imaju nad veoma bitnom, iako brojno nevelikom, manjinom našeg roda.
Čovekovi prvi instinkti i čovekove prve emocije uobličili su njegov odziv na sredinu u kojoj se zatekao. Određena osećanja zasnovana na zadovoljstvu i na bolu razvijala su se oko fenomena čije je uzroke i posledice mogao da razume, dok su se oko onih koje nije razumevao — a njegov svet je u prvim danima bio ispunjen njima — plela, sasvim prirodno, takva otelovljenja, neobična tumačenja i osećanja strahopoštovanja i straha koja nisu ni mogla da mimoiđu rasu sa tako malobrojnim i jednostavnim idejama i sa tako ograničenim iskustvom. Nepoznato, a to znači nepredvidljivo, postalo je za naše primitivne pretke jedan strašan i svemoćan izvor i blagodeti i nesreća koje su ljudski rod snalazile iz zagonetnih i vanzemaljskih razloga i koje su bez sumnje spadale u one sfere postojanja o kojima ništa ne znamo i kojima ne pripadamo. I fenomen snivanja doprineo je tome da se izgradi predstava o jednom nestvarnom ili neprirodnom ili natčulnom svetu; a u načelu, svi uslovi u kojima se razvijao taj divlji život u svojim prapočecima tako su snažno doprinosili osećanju natprirodnog da uistinu ne bi trebalo da nas čudi revnost sa kojom je čovek svoje nasleđeno suštastvo zasitio religijom i sujeverjem. I ta se zasićenost, kao pitanje proste naučne činjenice, mora smatrati trajnom sve dok je reč o podsvesti i o skrivenim instinktima; jer, iako se oblast nepoznatog hiljadama godina sve više sužavala, nepresušni majdan tajni guta, i danas, najveći deo spoljnjeg kosmosa, dok brojni ostaci snažnih nasleđenih asocijacija i dalje prianjaju uz predmete i uz procese koji su nekada bili nedokučive zagonetke, a i do danas su to ostali bez obzira na sva razumna objašnjenja. Još uvek postoji fiziološka fiksacija drevnih nagona u našem nervnom tkivu zbog koje bi oni dejstvovali i onda kada bi se naša svest oslobodila svih izvora čudesa.
Zbog toga što bol i strah od smrti pamtimo življe nego zadovoljstvo, i zato što su naša osećanja vezana za blagotvorne vidove nepoznatog bila oduvek podložna konvencionalnim religioznim ritualima, ona mračnija i zlotvornija strana kosmičke misterije upadljivo je istaknuta u našem folkloru prožetom natprirodnim. Tu težnju, naravno, pojačava i činjenica da su neizvesnost i opasnost uvek usko povezane, pa se usled toga svaki nepoznati svet pretvara u svet pretnje i opakih nagoveštaja. Ako se tom osećanju straha i zla pridoda radoznalost i neizbežna očaranost čudom, rađa se složena mešavina žestoke emocije i imaginativnog izazova koja će, zbog svoje beskrajne vitalnosti, neminovno postojati sve dok postoji i ljudska rasa. Deca će se uvek bojati mraka, a ljudi, čija je svest osetljiva na nasleđeni impuls, uvek će zadrhtati pri pomisli na tajanstvene i nedokučive svetove neobičnog života koji, možda, pulsira tamo negde u strujama s onu stranu zvezda ili na neki užasan način pritiskaju našu planetu u stravičnim razmerama koje su dostupne samo opažaju mrtvih i suludih.
