Na stranu telefoni, po meni je najveći problem to što nastavnici nemaju mnogo instrumenata da decu vaspitavaju, delom zbog pravila, delom zbog karaktera jednog dela roditelja koji se mešaju u taj proces.
Drugi deo problema je to što je godinama prosveta stavljana u zapećak, umesto da bude jedna od najpoštovanijih profesija, što je u kombinaciji sa prvim dovelo do toga da dobar deo nastavnika samo otaljava svoj posao.
Treće je loš, neprilagođen i preobiman plan i program. Ako se sećaju oni stariji, mi smo godinama učili iz istih knjiga, sad ih ima sijaset različitih, pišu ih neki veliki dr, a samo komplikuju gradivo, spuštajući neke teme iz srednje u osnovnu i sa fakulteta na srednjoškolski nivo, za koji nisu. Pa tako dođem u situaciju da mi već 15-ak godina dolaze na fakultet generacije dece, koja kad pišu izveštaj na vežbama iz Analitičke hemije, ne pišu jedinice i ne znaju da postave zadatak sa ulaznim podacima i svim sređenim veličinama, nego samo tresnu obrazac i neke brojke, bez dimenzija, i na kraju stave šta im se sviđa. Kad pitam odakle im to da treba tako, samo brojke, bez veličina, kažu da su ih tako učili, i to rade i gimnazijalci i oni iz stručnih škola. To je nekad bilo nezamislivo.
Radim na fakultetu (kao stručni saradnik), a živim pored osnovne škole i stalno gledam kad i jedni i drugi dolaze na posao. Ako verujete kad nastavnice u OŠ dolaze na posao to vam je kao na modnoj pisti, fakultet ne može da im priđe. Imam utisak da se kod mene, na fakultetu, nastavnici više trude oko dece, nego u osnovnim i srednjim školama, ali za neke stvari je već kasno dok dođu do fakulteta. A nije stvar samo u platama kao motivaciji, moja osnovna plata na fakultetu, bez dodataka, je solidno manja od osnovne plate nastavnika ili profesora u srednjoj školi.
Živim za dan, kad će se promeniti stvari u državi, pa da se neko ozbiljno pozabavi prosvetom i vrati joj funkciju i mesto koje joj pripada, ako misli da ikad budemo ozbiljna i perspektivna država.
