Зоне су лоше дефинисане, као и тарифе (виша-нижа), реликт из прошлости, пребацивање на тржишни систем са мерењем и обрачуном на нивоу сата је тек тешко очекивати, технички је захтевно, а и јако скупо за крајњег корисника, чак су и у Норвешкој због свих шпекулација на крају увели "народну тарифу", буквално (Norgespris се зове), систем субвенционисања са фиксном ценом од 5 дин/киловатсату за електричну енергију (дистрибутивни трошкови се наплаћују одвојено). Граница за ово је 5000 киловатсати месечно, очигледно разрезано према просечним максималним потребама домаћинства.
Они којима је примарно грејање на климе и 1200 киловатсати месечно недовољно и очекују озбиљнију потрошњу у црвеној зони мора да размишљају о алтернативама за део потрошње, нпр. кување на плин, додатни извор грејања на дрва или гас. Или мере попут додатне изолације, уградње соларних панела и сл.