U kom god formatu se igra, MI, reprezentacija Srbije, selektor i igrači MORAJU, kada su se već izborili da učestvuju, promene u svojim glavama pristup samoj igri, ako misle da urade nešto više od samog učestvovanja.
Mene, a koliko vidim, čujem, gledam i većinu ljudi u Srbiji najviše boli to što nisu videli da im je stalo. To je ono što odvaja neke objektivno slabije reprezentacije od naše, u njihovom pristupu igri se vidi da im je stalo, da imaju želju da odigraju maksimalno dobro, pa šta bude. Naša igra je kalkulantska, nema te iskre koja će svakom gledaocu staviti do znanja da hoće “da izginu”, da žarko žele pobedu, da neće odustati.
I to treba tako da bude od starta utakmice, da stisneš protivnika visokim presingom (kao što su nas stisli prosečni Slovenci, pa nismo mogli da pređemo na njihovu polovinu pola prvog poluvremena), da mu ne daš da ti on nametne tempo, a ne da drugo poluvreme juriš rezultat. Mi uvek jurimo nešto na kraju, čekamo da popijemo gol, pa se onda otreznimo i daj zapni sad. Ne, to se ne radi tako, stisne se u startu, ne na kraju.
To naravno podrazumeva da selektor ima viziju i zna da postavi pravu taktiku, a da igrači imaju znanja, kondicije i discipline da to ispune, plus faktor sreće.
Moje mišljenje je da selektor nema viziju i ne zna taktiku (zato i menja prvu postavu non stop), a da igrači imaju znanje i kondiciju, ali ne i disciplinu u igri. Sreća nam se osmehnula sa Slovencima, ali i ona mora da se zasluži, neće nas pratiti u kontinuitetu.
