Cena za prevremeni raskid ugovora na određeno vreme je naknada štete koja se, po važećem Zakonu o elektronskim komunikacijama, određuje po dva alternativno postavljena modela, i to po principu koji je za potrošača povoljniji: (1) model plaćanja razlike između pune komercijalne cene i dobijenih popusta/benefita i (2) model plaćanja punih iznosa mesečnih pretplata koje bi potrošač platio da je sa operatorom ustao u ugovornom odnosu do njegovog isteka. Ovo sve, naravno, važi u situaciji kada potrošaču taj odnos jednostavno više ne odgovara. Onda druga strana, tj operator, kaže: „Važi, može raskid, ali to će da košta…“ i zaračuna naknadu za prevremeni raskid ugovora (tj naknadu štete).
Međutim, iz Zakona o zaštiti potrošača, Zakona o elektronskim komunikacijama i Zakona o obligacionim odnosima proizilazi da postoji
sedam slučajeva u kojima potrošač
nije dužan da operatoru plati ovu naknadu. Nebitno je šta operator o tome misli i šta poručuje potrošačima u svojim izjavama, odgovorima na reklamacije, opštim uslovima ugovora i obrascima za raskid ugovora (odlično nam je poznato da svi srpski operatori smatraju da
uvek imaju pravo na naknadu). Nije bitno ni da li operator ima dominantni položaj na tržištu, koliko je ekonomski moćan i da li je blizak vladajućim strukturama. Bitno je samo šta zakoni o tome kažu, i kakve stavove u tom pogledu imaju RATEL i tržišna inspekcija.
A za sve operatore važe ista zakonska pravila.
Dakle, ne postoji dužanost potrošača-pretplatnika da operatoru elektronskih komunikacionih usluga plati naknadu za prevremeni raskid ugovora ako
potrošač:
- nije saglasan sa promenom cene usluge. Na osnovu člana 87 Zakona o zaštiti potrošača (ZZP), koji se odnosi na pružaoce usluga od opšteg ekonomskog interesa, trgovac-operator je dužan da potrošča obavesti o promeni cena najkasnije 30 dana pre početka primene promenjenih cena. Tokom tih 30 dana, počev od prijema obaveštenja o nameri promene cena, potrošač može da izjavi raskid ugovora i u tom slučaju mu naknada ne sme biti zaračunata i naplaćena. Obaveštavanje potrošača mora biti lično, a može biti javno tek ako lično obaveštavanje potrošača nije moguće. Raskid ugovora bez naknade garantovan je članom 88 ZZP, ali i članom 129 Zakona elektronskim komunikacijama (ZEK). Naime, promena cene implicitno potpada i pod izmenu uslova ugovora iz člana 131 ZEK, jer se zapravo radi o izmeni ponude s kojom je operator izašao pred potrošače a koja je konkretnog potrošača i opredelila da zaključi ugovor na određeno vreme. Novi ZEK, što je vrlo zanimljivo, uopšte ne pominje javno obaveštavanje potrošača (npr na sajtu) o nameri promene uslova ugovora (pa i cene kao deo ponude), već kaže da operator mora „na jasan i razumljiv način, na trajnom nosaču podataka ili na drugi odgovarajući način koji omogućava krajnjem korisniku da sačuva obaveštenje na trajnom nosaču podataka“ da obavesti potrošača-krajnjeg korisnika „o nameri jednostrane izmene uslova ugovora, kao i (o) pravu krajnjeg korisnika na raskid ugovora pre isteka perioda na koji je zaključen, bez obaveze plaćanja troškova u vezi sa raskidom“. S obzirom na zakonsku definiciju „trajnog nosača podataka“ iz člana 4 ZEK, jasno je da obaveštavanje mora biti u pisanom obliku, lično i da mora sadržati pravnu pouku potrošaču-krajnjem korisniku da ima pravo na raskid ugovora bez obaveze plaćanja naknade. Prema ZEK, obaveštavanje preko sajta nije obavezno ali lično obaveštavanje – jeste.
- nije saglasan sa promenom tarife. Ovde važe potpuno ista pravila i iste zakonske odredbe kao za jednostranu promenu cene. Pročitajte tačku 1.
mts.rs
