- Učlanjen(a)
- 06.12.2010
- Poruke
- 436
- Poena
- 169
Cа освртом на текст Воје Антонића, колико смо постали "зависници" од компјутера, паметних телефона и интернета?
Већ низ година уназад славе, рођендани и сусрети претворили су се у такмичење гаџета, ко ће бољи ставити на сто а онда креће, види ово па ово....?
Оно што је још горе, нисмо ни свесни колико су нам те справице почеле мењати навике, говор, писмо.
У нормалној комуникацији све се више користе стране речи чак и у случајевима када у српском језику постоје далеко прецизније дефиниције. О коришћењу писма, сувишно је и причати. Довољно је бацити поглед на форуме и....оно што се неговало вековима, језик и писмо нестало је као руком однешено. Ћирилица је протерана, влада ошишана латиница или, још гора варијанта, убацују се енглески алфабети попут ch, sh, w?!
Не разумем зашто је већини лењо пребацити на рачунару писмо на ћирилицу, на телефону инсталирати неку опцију дирки које подржавају ћирилицу или, ако већ тврдите да је латиница српско писмо, односно, може се писати и латиницом, бар је користите са одговарајућим фонтовима.
Обележје једног народа је његов језик и његово писмо. Данашњи положај српског језика и како чувати и сачувати ћирилицу у српском народу и његовом језику, питање је од интереса за државу и за народ, за његову будућност. Сведоци смо поплаве латиничног писма у медијима, у образовању, у свакодневној комуникацији. Наше окружење просто нас бомбардује латиничним писмом којим су исписани називи новоотворених фирми, чак све чешће и на енглеском језику. Због свега тога влада забринутост с правом за наше писмо, за ћирилицу, или како рече Прота Матеја Ненадовић: "У ком народу појаве се јунаци и људи заслужни за отечество, тај ће народ родити и оне људе који ће њихова дела описати". У српском народу одувек је било људи који су преносили његов дух, његове обичаје, језик и писмо, који су то чинили несебично и с љубављу, као што то данас чине ћириличари.
Питање језика је постало актуелно у свим научним дисциплинама као што су: социологија, лингвистика, антропологија, етнологија, психологија, фонологија, теорија комуникација, а у савремено време и теорија информација и информатика. У извесном смислу мрежа културних модела једне нације назначена је у језику, који изражава ту нацију, односно језик открива цивилизацијске вредности, тако да се природа једне нације одражава у језику, док је с друге стране, језик оно што у великој мери чини суштину нације, тачније та национална прича која се открива људима у медију језика. Јер, ако не би било другог језика, не би било ни борбе за свој језик, с којим се одређена заједница идентификује.
За крај, можда најлепши пример из наше историје који илуструје колики је значај језика и писма, претставља завештање Стефана Немање које је забележио његов син Свети Сава. На својој самртничкој постељи Стефан Немања је поручио:
"Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ – изгуби ли град, земљу, душу? Не узимајте туђу реч у своја уста. Узмеш ли туђу реч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град, него најмању и најнезнатнију реч свога језика. Земље и државе не освајају се само мачевима, него и језицима. Знај да те је туђинац онолико освојио и покорио, колико ти је речи покрао и својих натурио…."
Где смо ми као појединци у целој причи?
Већ низ година уназад славе, рођендани и сусрети претворили су се у такмичење гаџета, ко ће бољи ставити на сто а онда креће, види ово па ово....?
Оно што је још горе, нисмо ни свесни колико су нам те справице почеле мењати навике, говор, писмо.
У нормалној комуникацији све се више користе стране речи чак и у случајевима када у српском језику постоје далеко прецизније дефиниције. О коришћењу писма, сувишно је и причати. Довољно је бацити поглед на форуме и....оно што се неговало вековима, језик и писмо нестало је као руком однешено. Ћирилица је протерана, влада ошишана латиница или, још гора варијанта, убацују се енглески алфабети попут ch, sh, w?!
Не разумем зашто је већини лењо пребацити на рачунару писмо на ћирилицу, на телефону инсталирати неку опцију дирки које подржавају ћирилицу или, ако већ тврдите да је латиница српско писмо, односно, може се писати и латиницом, бар је користите са одговарајућим фонтовима.
Обележје једног народа је његов језик и његово писмо. Данашњи положај српског језика и како чувати и сачувати ћирилицу у српском народу и његовом језику, питање је од интереса за државу и за народ, за његову будућност. Сведоци смо поплаве латиничног писма у медијима, у образовању, у свакодневној комуникацији. Наше окружење просто нас бомбардује латиничним писмом којим су исписани називи новоотворених фирми, чак све чешће и на енглеском језику. Због свега тога влада забринутост с правом за наше писмо, за ћирилицу, или како рече Прота Матеја Ненадовић: "У ком народу појаве се јунаци и људи заслужни за отечество, тај ће народ родити и оне људе који ће њихова дела описати". У српском народу одувек је било људи који су преносили његов дух, његове обичаје, језик и писмо, који су то чинили несебично и с љубављу, као што то данас чине ћириличари.
Питање језика је постало актуелно у свим научним дисциплинама као што су: социологија, лингвистика, антропологија, етнологија, психологија, фонологија, теорија комуникација, а у савремено време и теорија информација и информатика. У извесном смислу мрежа културних модела једне нације назначена је у језику, који изражава ту нацију, односно језик открива цивилизацијске вредности, тако да се природа једне нације одражава у језику, док је с друге стране, језик оно што у великој мери чини суштину нације, тачније та национална прича која се открива људима у медију језика. Јер, ако не би било другог језика, не би било ни борбе за свој језик, с којим се одређена заједница идентификује.
За крај, можда најлепши пример из наше историје који илуструје колики је значај језика и писма, претставља завештање Стефана Немање које је забележио његов син Свети Сава. На својој самртничкој постељи Стефан Немања је поручио:
"Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ – изгуби ли град, земљу, душу? Не узимајте туђу реч у своја уста. Узмеш ли туђу реч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град, него најмању и најнезнатнију реч свога језика. Земље и државе не освајају се само мачевима, него и језицима. Знај да те је туђинац онолико освојио и покорио, колико ти је речи покрао и својих натурио…."
Где смо ми као појединци у целој причи?
), не знам да ли се то практикује и данас по школама.
