Šta da kažem... Najveći skup ove vrste na kome sam ikada bio. Puno računara za koje nisam ni znao da postoje, a mogu sasvim fino da se nose sa ostalim mašinama iz tog doba.
Možda je najbolji deo današnjeg dana bila poseta skladištu koje iznajmljuje organizator VCFe, Hans. Zamislite poslednju scenu iz prvog Indijane Džonsa, gomile i gomile sanduka uredno poređanih u ogromnom skladištu, puni nepoznatih artefakata koji prosto mame da pogledate šta sadrže. Tako sam se otrpilike osećo kada sam ušao unutra. Skladište otprilike veličine košarkaškog terena, krcato metalnim sanducima poređanim u visinu od oko 2.5 metra, sa uskim prolazima između. Unutra, u svakom od sanduka, gomila retro računarske opreme. Pa onda još gomila polica sa mašinama koje nisu u kutijama, i sa velikim računarima iz 60-tih i 70-tih. Od UNIVAC-a serije 9000, do 8 i 16-bitnih računara iz 80-tih i 90-tih, PC tastatura iz 1983 (!!!), sa DIN priključkom, gde svaki taster ima mali LCD ekran na kome se prikazuje znak iz trenutno izabranog kodnog rasporeda...
Prilikom prolaska okolo, primerim neko čudno Atari napajanje, pored nekog sivog debelog laptopa. Pogledam malo bolje, na laptopu piše Atari. Pitam Hansa je li to ono što mislim da jeste, on mi dozvoli da izvučem mašinu i otklopim. Pravi pravcati Atari STacy 2 u mojim rukama, bar na kratko.
Ono što je možda fascinantnije i od starih računara koji su unutra je da Hans nije osoba koja jednostavno gomila opremu u skladište i hvali se drugima šta ima. On zna priču o svakoj od mašina koje su tamo, zna im istoriju, zanimljive detalje, tehničke karakteristike. Iz onoga kako je pričao o svakoj od mašina se lako može videti da je čovek pravi ljubitelj retro računara. Nažalost, i on deli neke srpske probleme - već dugo vremena ne uspeva da nađe prostor za stalnu postavku.
Od fotografija sa VCFe zasad ništa - hotelska konekcija je očajna...
Možda je najbolji deo današnjeg dana bila poseta skladištu koje iznajmljuje organizator VCFe, Hans. Zamislite poslednju scenu iz prvog Indijane Džonsa, gomile i gomile sanduka uredno poređanih u ogromnom skladištu, puni nepoznatih artefakata koji prosto mame da pogledate šta sadrže. Tako sam se otrpilike osećo kada sam ušao unutra. Skladište otprilike veličine košarkaškog terena, krcato metalnim sanducima poređanim u visinu od oko 2.5 metra, sa uskim prolazima između. Unutra, u svakom od sanduka, gomila retro računarske opreme. Pa onda još gomila polica sa mašinama koje nisu u kutijama, i sa velikim računarima iz 60-tih i 70-tih. Od UNIVAC-a serije 9000, do 8 i 16-bitnih računara iz 80-tih i 90-tih, PC tastatura iz 1983 (!!!), sa DIN priključkom, gde svaki taster ima mali LCD ekran na kome se prikazuje znak iz trenutno izabranog kodnog rasporeda...
Prilikom prolaska okolo, primerim neko čudno Atari napajanje, pored nekog sivog debelog laptopa. Pogledam malo bolje, na laptopu piše Atari. Pitam Hansa je li to ono što mislim da jeste, on mi dozvoli da izvučem mašinu i otklopim. Pravi pravcati Atari STacy 2 u mojim rukama, bar na kratko.
Ono što je možda fascinantnije i od starih računara koji su unutra je da Hans nije osoba koja jednostavno gomila opremu u skladište i hvali se drugima šta ima. On zna priču o svakoj od mašina koje su tamo, zna im istoriju, zanimljive detalje, tehničke karakteristike. Iz onoga kako je pričao o svakoj od mašina se lako može videti da je čovek pravi ljubitelj retro računara. Nažalost, i on deli neke srpske probleme - već dugo vremena ne uspeva da nađe prostor za stalnu postavku.
Od fotografija sa VCFe zasad ništa - hotelska konekcija je očajna...
