Сада их можда и нема толико – као што рекох, стандардизовало се задњих година, посебно са заштитама уграђеним у сам „пуњач“. Али, као и са свом другом електроником, постоје разлике у поузданости, поред стандардних разлика у нивоу опреме као што су нпр. Wi-Fi, читач картица, снага, софтвер за администрацију и праћење итд. То је дугачка и комплексна тема, али када кажем „поузаност“, мислим на неометан рад и да сам софтвер ради без багова – не мислим на поузданост у смислу да нешто може да се запали (мада је било свачега).
Та комуникација између аутомобила и самог „пуњача“ је често крха – било је серија пуњача које су имале нестабилну ту комуникацију, па се пуњење стално прекидало. Интернет конекција и мрежни модул, ако нису стабилни, а ти вршиш ауторизацију на пуњачу која није локална (јер локално од хардвера имаш само читач картица), већ иде преко сервера – можеш имати проблема. На пример, у некој заједничкој гаражи ако живиш у стану, мораш повезати пуњач на интернет и онда га регистровати у апликацији преко телефона, ако желиш да га закључаш да га евентуално нико не користи и краде струју. Онда си ти и твоје пуњење зависни од интернет комуникације између сервера и „пуњача“. Тако је исто и са брзим пуњачима на улици – ако нема интернета, нема ни пуњења, јер не може да се оствари ауторизација ни плаћање.
Норвешка електроенергетска инфраструктура је по много чему јединствена у свету. 99% електричне енергије се добија из реверзибилних хидроцентрала – после Другог светског рата изградили су десетине и стотине брана, преградили планине и скупљају воду од топљења снега и кише. Онда је полако испуштају кроз брану и турбине и производе струју. Када има превише падавина, они МОРАЈУ да испусте ту воду и растерете бране – тада они теби плаћају по kWh да трошиш струју. Дешава се то – није често – зато су и поставили подводне каблове ка Енглеској и ЕУ да би тај вишак продавали, јер га је било много. Али после се то отргло контроли – сад продају и кад нема вишка.
Друго што је јединствено у Норвешкој је то што је једна државна фирма задужена за инфраструктуру, и њој се плаћа по kWh потрошње, а сама цена по kWh се плаћа разним фирмама којих има на десетине. Као код мобилне телефоније – ти изабереш неког провајдера од ког купујеш струју, и они имају апликацију у коју убациш и пуњач и све у кући – типа грејање ако имаш норвешке радијаторе или инвертер климу. И онда пуниш ауто тада када они теби плаћају, на пример. Зато је битно да је све то повезано – не због фенсераја, како ти кажеш, него да би остварио неку финансијску уштеду.
Има баш добрих тих апликација, где су радили добри програмери који су преко API интеграција направили добре апликације повезане са многим популарним производима и произвођачима. Овде струјна бројила имају порт где повежеш један уређај (који добијеш од тог провајдера од ког купујеш струју), који је регистрован у твојој апликацији, и можеш пратити тренутну потрошњу. У зависности од тога, подешаваш потрошњу – обори температуру на радијаторима, смањи климу, или смањи јачину пуњења аута ако је струја баш скупа или преко границе коју си сам задао. Могу се повезати и соларни панели, где ти можеш продавати вишак струје итд. Јако пуно могућности има и на јако високом нивоу је све то.
90% Норвешке се греје на струју – камини су за викендице и фенсерај – тако да је све ово у циљу реалне уштеде, а не фенсераја као кад на Алиекспресу купиш смарт димер и димујеш светло преко телефона. Цена струје овде нема класичну скупу и јефтину тарифу као код нас, него је много динамичнија и зависи од више фактора – што је логично и последица је саме природе производње струје у овом случају из ревирзибилних хидроцентрала.
Окачићу неке слике и аpp-а Fjordkraft од којих ја купујем струју, на жалост апп нема енглески језик.