Nazovite ih Prvorođeni. Iako čak ni izdaleka nisu izgledali humanoidno, bili su sazdani od krvi i mesa, a kada bi zaronili pogledom u dubine svemira, iskusili bi strahopoštovanje, čuđenje - i usamljenost. Čim su ovladali moćima za to, počeli su da tragaju za srodnicima među zvezdama.
Tokom istraživanja nailazili su na život u mnoštvu oblika i posmatrali delovanje evolucije na hiljadama svetova. Videli su koliko su puta prve slabašne iskre inteligencije zasvetlucale i zgasnule u kosmičkoj noći.
A kako u svekolikoj Galaksiji nisu sreli ništa dragocenije od Razuma, podsticali su svuda njegov osvit. Postali su ratari zvezdanih polja; sejali su, a ponekad i žnjeli.
No, ponekad su, ravnodušno, morali i da iskorenjuju.
Veliki dinosaurusi već su odavno iščezli, kao žrtve nasumičnog udara svemirskog čekića koji je potro njihov obećavajući osvit, kada je izviđački brod Prvorođenih ušao u Sunčev sistem posle putovanja koje je trajalo hiljadu godina. Promakao je pored smrznutih planeta, nakratko zastao iznad pustinja umirućeg Marsa, a onda upravio pogled ka Zemlji.
Pod istraživačima se prostirao svet koji je bujao životom. Godinama su proučavali, sakupljali, katalogizovali. Kada su saznali sve što su mogli, dali su se na posao. Počeli su da utiču na sudbine mnogih vrsta, na kopnu i u okeanu. Ali koji će od njihovih ogleda uspeti, to neće moći da doznaju još najmanje milion godina.
Bili su strpljivi, ali ne i besmrtni. Još je toliko toga valjalo obaviti u ovoj Vaseljeni od stotinu milijardi sunaca, čiji su ih i drugi svetovi prizivali. Otisnuli su se stoga ponovo u bezdan, znajući da se više nikada neće obreti ovde. No, za tim nije ni bilo potrebe. Sluge koje su ostavili za sobom obaviće posao do kraja.
Na Zemlji su glečeri nadirali i povlačili se, dok je iznad njih nepromenljivi Mesec i dalje nosio u sebi svoju zvezdanu tajnu. Još sporijim ritmom od polarnog leda talasi civilizacija razlivali su se i ustupali kroz Galaksiju. Neobična, divna i užasna carstva doživljavala su uspone i padove, prenoseći svoje znanje potomstvu.
A sada, tamo među zvezdama, evolucija je počela da se kreće ka novim metama. Prvi istraživači Zemlje odavno su stigli do granica krvi i mesa; čim su im mašine postale bolje od tela, kucnuo je čas za pokret. Najpre mozgove, a potom i same misli preneli su u blistave, nove domove od metala i dragog kamenja. U tim domovima počeli su da tumaraju Galaksijom. Više nisu gradili svemirske brodove. Sami su bili svemirski brodovi.
Ali doba mašina-entiteta brzo je minulo. Neprekidno vršeći oglede, naučili su kako da skladište znanje u ustrojstvo samog svemira i tako sačuvaju svoje misli za večnost u smrznutim rešetkama svetlosti.
I tako, pretočili su se najzad u čistu energiju; a na hiljadu svetova prazne ljušture koje su odbacili zakratko su se grčile u bezumnoj igri smrti, da bi se potom raspale u prah.
Bili su sada gospodari Galaksije i mogli su do mile volje da lutaju među zvezdama i da poniru poput kakve tanane magle kroz samu tvar prostora. Iako su se konačno oslobodili tiranije materije, nisu potpuno zaboravili svoje poreklo u toplom mulju jednog iščezlog mora. A njihovi čudesni uređaji nastavili su da dejstvuju, nadzirući opite započete pre nebrojeno eona.
Ali više ih nisu stalno obavezivali mandati njihovih tvoraca; kao i sve materijalne stvari, oni takođe nisu bili imuni na dejstvo Vremena i njegove strpljive, uvek budne sluškinje, Entropije.
A ponekad, otkrivali su i vlastite ciljeve.
