petri
Čuven
- Učlanjen(a)
- 16.09.2000
- Poruke
- 893
- Poena
- 619
OLAKO OBEĆANA SLOBODA
Tomas Hilan Eriksen: Tiranija trenutka, Biblioteka XX vek, Beograd 2003, sa norveškog preveo Ljubiša Rajić
Gordana Bekčić-Pješčić
Tehnologija kao oblik kolektivnog iskustva uslov je progresa. Sumnjati u njenu svrsishodnost bilo bi slično donkihotovskoj borbi sa vetrenjačama, ali mesta za sumnju i zebnju i te kako ima.
Istorija ljudske rase povest je o tehnološkom razvoju koji za jednu od lepših posledica ima poboljšanje života i savladivanje novih znanja. Sve do polovine prošlog veka opšti društveni razvoj išao je koliko-toliko u korak sa tehnološkim. Dok se ranije čekalo na nova otkrića, danas nas tehnologija prestiže. Ona više nije uposlena da nam pojednostavi neki segment života.
Umesto toga, počinjemo je sve manje koristiti, a sve više bivamo eksploatisani kao humana tehnička podrška njenoj samosvrsishodnosti. Jedan od autora koji se ovim bavio je Tomas Eriksen, profesor socijalne antropologije na Univerzitetu u Oslu. U svojoj knjizi "Tiranija trenutka" on analizira problem akceleracije vremena u savremenom, informacionom društvu.
Pošavši od društveno-političkih pretpostavki koje su determinisale početak novog stoleća još 1991. godine (raspad SSSR, ratovi u bivšoj Jugoslaviji i komercijalizacija Interneta), autor se bavi "informacionim društvom i čudnim uzgrednim činiocima koje je ono proizvelo".
Generalno pozitivan stav prema tehnološkoj revoluciji kao jedini logičan i prihvatljiv zajedno sa autorom stavljamo pod sumnju, pošavši od njegove teze "da sve više svega se traži ali to ne traži čovek već sama tehnologija" i da se zato "nešto otelo kontroli".
Eksplozivan razvoj infokomunikacionih tehnologija otvorio je mogućnosti koje su u ne tako dalekoj prošlosti bile samo maštarija pisaca SF literature. Sunovrat u apsurd desio se onda kada se tehnološka mogućnost preobrazila u nametnuto informaciono okruženje. Svega ima previše i zato je postalo obesmišljeno i komplikovano.
Ideja o uštedi vremena kao posledici tehnološkog unapređenja svakodnevne rutine pervertirala je u cerekavi apsurd koji nam se smeje u lice, dok mi grčevito pokušavamo da skrpimo sve tanju nit kvalitetnog vremena.
Na globalnom planu stvaranje i širenje informacionog društva, (šta god taj izraz sve značio), omogućio nam je korak od sedam milja. U senci tog koraka pala je, međutim, i jedna kolateralna šteta, kako tvrdi autor knjige. To je pojedinačni ljudski život odnosno, naše sopstveno, lično vreme, emocije i spontanost.
Okružen svim mogućim pomagalima, savremeni homo sapiens radi sve više, imajući vremena sve manje. U moru ponuđenog sadržaja nesposoban je da se opredeli za neki određen, iz zbunjenosti gomilom kao i iz straha da će izabrati manje kvalitetno.
Pažnja je postala retka i zlata vredna stvar i sumorni je dokaz opšte socijalne patologije, kaže Eriksen. Površnost je modus vivedni XXI veka, ne samo kada proveravamo e-mail već i kada čitamo i učimo, odgajamo decu, živimo u braku ili doživljavamo tuđe telo. Naša lična iskustva počinju da liče kao jaje jajetu više nego ikada pre.
Vreme je akceleracijski ubrzano pa su fenomeni koji per se zahtevaju "polagano vreme" (brak, porodica, prijateljstvo, uživanje u lepom) postali nedostižni i opterećujući. Mi smo otvoreniji za dobijanje nadražaja od tehnologije nego od sebe i Drugih.
Život je postao histerična serija prenaseljenih trenutaka u kojima ništa drugo ne radimo nego savlađujemo određena znanja koja već sutra ne znače ništa jer će ionako doći unapređena verzija istog aparata.
Ljudi su zbog opšteg tehnološkog trenda, a zarad ličnog društvenog statusa, karijere, sujete ili pomodarstva osuđeni na permanentno učenje ograničenih, šire neprimenljivih i krajnje sekvencijalnih znanja, koja nam van softverskog radnog okvira (framework) u kojem živimo apsolutno ne trebaju.
Apsurdnost neprimenljivih znanja leži u njihovoj moći da pojedu sve lično vreme u našem nastojanju da budu savladana kako bi njihova primena otvorila nove prostore slobodnog vremena(sic!).
Informaciono društvo preokrenulo se u svoju negaciju. Mi postojimo u negativitetu, u ne-bivstvu rođenom na gubitku kontrole nad našim sopstvenim vremenom koje je ispunjeno nametnutim izborima koje činimo nesvesni realnih ličnih potreba. Gutajući sve novije i naprednije tehnološke i ine proizvode jer nas na to tera trend, reklama, okruženje i globalno korporativno društvo, postajemo virtuelni kolektivitet nesvesnih.
Naši pojedinačni identiteti bivaju sve više oblikovani i rukovođeni interesima multinacionalnih kompanija koje su preuzele ulogu vaspitača iz ruku države, nacije, vere, škole i porodice. Društva postaju sve apstraktnija jer njihovi članovi imaju osećanja drugačije pripadnosti u odnosu na prethodno pokolenje.
Eriksen tvrdi da savremeni trenutak determinišu dve paralelne revolucije - elektronska i multietnička, dodirujući se na nekoliko planova. Ono što je krucijalna posledica obe jeste da se zahvaljujući njihovom delovanju lični identitet raslojava, postaje disperzivan. Novo doba određeno je otvorenošću identiteta, neutemeljenošću u tradicionalnom, u onom korenu koji je strutkuriran na velikim povezanim kazivanjima (nacionalna istorija, koletivno sećanje, mit, predanje, tradicija, ritualno-običajni korpus).
Današnji je čovek u daleko većoj meri određen svojim elektronskim bićem, svojim postojanjem u Mreži. Web je tekući medij - on je fluidan i bez konačnog oblika, tako da struktura našeg JA u Internet okruženju nema oslonac ni u čemu fiksiranom.
Slična stvar dešava se i u priči o multietničkom društvu. Insistiranje na toj ideji plasirano od strane globalnih političkih interesnih grupa grubo izjednačava šovinizam i potrebu za lokalno (etnički, jezički, kulturno) određenim identitetom.
Multietnički princip može biti samo jedno - naš lični odnos prema Drugom i Drugačijem, a to je stvar koju čovek ne menja kao košulju. Politička korektnost socijalnog ponašanja u širem okruženju primorava nas na nasilno izneveravanje sopstvene pripadnosti određenim vrednostima, izvlačeći nam na taj način tle ispod nogu, kao da naš identitet ne može istovremeno biti i lokalno i multietnički obojen.
Ovakvo crno belo markiranje određenih fenomena u strategijskom smislu kruni zaokruženost jastva koje se prepoznaje kao raslojeno, fluidno i nepripadajuće. Rascep u kojem se nalazimo jeste život koji ne živimo već trpimo u besmislu. Beda globalne sudbine leži u neusklađenosti našeg tehnološkog i sociološkog framework-a.
Mi živimo u distorziji koja razara naš sociološki horizont zasnovan u najvećoj meri još uvek na starim principima.
Infokomunikaciona revolucija otvara nam nove horizonte ali su ekonomski interesi korporativnog društva i zastareli društveno-politički sistemi kočnice koje nas drže u neslobodi od profita i uskih političkih interesa.
Kao nikada do sada život je postao De Borova galama i spektakl bez cilja i smisla, istrajavajući u bljesku ništavila.
Savladala nas je i progutala ona mračna strana, tako da nam sve ono dobro i napredno, što svaka tehnologija nosi u svojoj suštini, izgleda manje značajno.
U nemoći da napravimo granicu izmedu potrebnog i besmislenog, postali smo njene sluge.
I zato na novom horizontu koji nam je tehnološka revolucija otvorila još uvek nema sunca pošto nam je olako obećana sloboda neprimetno izmakla.
Tomas Hilan Eriksen: Tiranija trenutka, Biblioteka XX vek, Beograd 2003, sa norveškog preveo Ljubiša Rajić
Gordana Bekčić-Pješčić
Tehnologija kao oblik kolektivnog iskustva uslov je progresa. Sumnjati u njenu svrsishodnost bilo bi slično donkihotovskoj borbi sa vetrenjačama, ali mesta za sumnju i zebnju i te kako ima.
Istorija ljudske rase povest je o tehnološkom razvoju koji za jednu od lepših posledica ima poboljšanje života i savladivanje novih znanja. Sve do polovine prošlog veka opšti društveni razvoj išao je koliko-toliko u korak sa tehnološkim. Dok se ranije čekalo na nova otkrića, danas nas tehnologija prestiže. Ona više nije uposlena da nam pojednostavi neki segment života.
Umesto toga, počinjemo je sve manje koristiti, a sve više bivamo eksploatisani kao humana tehnička podrška njenoj samosvrsishodnosti. Jedan od autora koji se ovim bavio je Tomas Eriksen, profesor socijalne antropologije na Univerzitetu u Oslu. U svojoj knjizi "Tiranija trenutka" on analizira problem akceleracije vremena u savremenom, informacionom društvu.
Pošavši od društveno-političkih pretpostavki koje su determinisale početak novog stoleća još 1991. godine (raspad SSSR, ratovi u bivšoj Jugoslaviji i komercijalizacija Interneta), autor se bavi "informacionim društvom i čudnim uzgrednim činiocima koje je ono proizvelo".
Generalno pozitivan stav prema tehnološkoj revoluciji kao jedini logičan i prihvatljiv zajedno sa autorom stavljamo pod sumnju, pošavši od njegove teze "da sve više svega se traži ali to ne traži čovek već sama tehnologija" i da se zato "nešto otelo kontroli".
Eksplozivan razvoj infokomunikacionih tehnologija otvorio je mogućnosti koje su u ne tako dalekoj prošlosti bile samo maštarija pisaca SF literature. Sunovrat u apsurd desio se onda kada se tehnološka mogućnost preobrazila u nametnuto informaciono okruženje. Svega ima previše i zato je postalo obesmišljeno i komplikovano.
Ideja o uštedi vremena kao posledici tehnološkog unapređenja svakodnevne rutine pervertirala je u cerekavi apsurd koji nam se smeje u lice, dok mi grčevito pokušavamo da skrpimo sve tanju nit kvalitetnog vremena.
Na globalnom planu stvaranje i širenje informacionog društva, (šta god taj izraz sve značio), omogućio nam je korak od sedam milja. U senci tog koraka pala je, međutim, i jedna kolateralna šteta, kako tvrdi autor knjige. To je pojedinačni ljudski život odnosno, naše sopstveno, lično vreme, emocije i spontanost.
Okružen svim mogućim pomagalima, savremeni homo sapiens radi sve više, imajući vremena sve manje. U moru ponuđenog sadržaja nesposoban je da se opredeli za neki određen, iz zbunjenosti gomilom kao i iz straha da će izabrati manje kvalitetno.
Pažnja je postala retka i zlata vredna stvar i sumorni je dokaz opšte socijalne patologije, kaže Eriksen. Površnost je modus vivedni XXI veka, ne samo kada proveravamo e-mail već i kada čitamo i učimo, odgajamo decu, živimo u braku ili doživljavamo tuđe telo. Naša lična iskustva počinju da liče kao jaje jajetu više nego ikada pre.
Vreme je akceleracijski ubrzano pa su fenomeni koji per se zahtevaju "polagano vreme" (brak, porodica, prijateljstvo, uživanje u lepom) postali nedostižni i opterećujući. Mi smo otvoreniji za dobijanje nadražaja od tehnologije nego od sebe i Drugih.
Život je postao histerična serija prenaseljenih trenutaka u kojima ništa drugo ne radimo nego savlađujemo određena znanja koja već sutra ne znače ništa jer će ionako doći unapređena verzija istog aparata.
Ljudi su zbog opšteg tehnološkog trenda, a zarad ličnog društvenog statusa, karijere, sujete ili pomodarstva osuđeni na permanentno učenje ograničenih, šire neprimenljivih i krajnje sekvencijalnih znanja, koja nam van softverskog radnog okvira (framework) u kojem živimo apsolutno ne trebaju.
Apsurdnost neprimenljivih znanja leži u njihovoj moći da pojedu sve lično vreme u našem nastojanju da budu savladana kako bi njihova primena otvorila nove prostore slobodnog vremena(sic!).
Informaciono društvo preokrenulo se u svoju negaciju. Mi postojimo u negativitetu, u ne-bivstvu rođenom na gubitku kontrole nad našim sopstvenim vremenom koje je ispunjeno nametnutim izborima koje činimo nesvesni realnih ličnih potreba. Gutajući sve novije i naprednije tehnološke i ine proizvode jer nas na to tera trend, reklama, okruženje i globalno korporativno društvo, postajemo virtuelni kolektivitet nesvesnih.
Naši pojedinačni identiteti bivaju sve više oblikovani i rukovođeni interesima multinacionalnih kompanija koje su preuzele ulogu vaspitača iz ruku države, nacije, vere, škole i porodice. Društva postaju sve apstraktnija jer njihovi članovi imaju osećanja drugačije pripadnosti u odnosu na prethodno pokolenje.
Eriksen tvrdi da savremeni trenutak determinišu dve paralelne revolucije - elektronska i multietnička, dodirujući se na nekoliko planova. Ono što je krucijalna posledica obe jeste da se zahvaljujući njihovom delovanju lični identitet raslojava, postaje disperzivan. Novo doba određeno je otvorenošću identiteta, neutemeljenošću u tradicionalnom, u onom korenu koji je strutkuriran na velikim povezanim kazivanjima (nacionalna istorija, koletivno sećanje, mit, predanje, tradicija, ritualno-običajni korpus).
Današnji je čovek u daleko većoj meri određen svojim elektronskim bićem, svojim postojanjem u Mreži. Web je tekući medij - on je fluidan i bez konačnog oblika, tako da struktura našeg JA u Internet okruženju nema oslonac ni u čemu fiksiranom.
Slična stvar dešava se i u priči o multietničkom društvu. Insistiranje na toj ideji plasirano od strane globalnih političkih interesnih grupa grubo izjednačava šovinizam i potrebu za lokalno (etnički, jezički, kulturno) određenim identitetom.
Multietnički princip može biti samo jedno - naš lični odnos prema Drugom i Drugačijem, a to je stvar koju čovek ne menja kao košulju. Politička korektnost socijalnog ponašanja u širem okruženju primorava nas na nasilno izneveravanje sopstvene pripadnosti određenim vrednostima, izvlačeći nam na taj način tle ispod nogu, kao da naš identitet ne može istovremeno biti i lokalno i multietnički obojen.
Ovakvo crno belo markiranje određenih fenomena u strategijskom smislu kruni zaokruženost jastva koje se prepoznaje kao raslojeno, fluidno i nepripadajuće. Rascep u kojem se nalazimo jeste život koji ne živimo već trpimo u besmislu. Beda globalne sudbine leži u neusklađenosti našeg tehnološkog i sociološkog framework-a.
Mi živimo u distorziji koja razara naš sociološki horizont zasnovan u najvećoj meri još uvek na starim principima.
Infokomunikaciona revolucija otvara nam nove horizonte ali su ekonomski interesi korporativnog društva i zastareli društveno-politički sistemi kočnice koje nas drže u neslobodi od profita i uskih političkih interesa.
Kao nikada do sada život je postao De Borova galama i spektakl bez cilja i smisla, istrajavajući u bljesku ništavila.
Savladala nas je i progutala ona mračna strana, tako da nam sve ono dobro i napredno, što svaka tehnologija nosi u svojoj suštini, izgleda manje značajno.
U nemoći da napravimo granicu izmedu potrebnog i besmislenog, postali smo njene sluge.
I zato na novom horizontu koji nam je tehnološka revolucija otvorila još uvek nema sunca pošto nam je olako obećana sloboda neprimetno izmakla.
