Baderna (Rupeni) - Poreč - Umag - Brtonigla - Višnjan - Baderna (Rupeni)
Svi sigurno pamtite kako sam na vožnji od Vrsara do Umaga (koja je trebalo da počne u Poreču) potrošio užasno puno vremena tražeći staze što bliže moru, a uz to imao i velikih problema zbog suviše kasnog ručka. U Novigradu sam i odustao bio od obale i samo glavnim putem pohitao koliko sam mogao u Umag od kog sam video samo teniske terene. Nije bilo vremena za bilo šta dalje, a pogotovo ne za brdske ciljeve u planiranoj kružnoj ruti nazad do Vrsara. U stvari, jedva stigoh istog dana nazad do auta. Znam da od tada sa nestrpljenjem očekujete
dodatnu vožnju koja bi konačno sve spojila. Pa, ne uči se baš na svim greškama.
Kasno krenuo od kuće i suviše ležerno raspakivao bajk. Na početku bio prejak vetar, nenajavljen. Umesto da idem direktno glavnim putem od Baderne do Poreča i stignem za ~15 minuta, ja rešio da izigravam nekog istraživača i da se zavlačim po selima i tražim staze. Kasnije malo ubrzao, ali kako mi je na prvoj vožnji Sports Tracker uništio trek (prosto je puk'o) želja mi je bila da ponovo celu obalu vozim što bliže moru, čak i delove koje sam već obišao i snimio. Što oduzima opet puno vremena, jer je kilometraža neuporedivo veća. Onda još rešio da nastavim da snimam i posle tih početnih sela, kroz već snimljene delove. Malo zbog toga što sam mislio da bi moglo da se desi nešto epohalno, a puno zbog toga što me prosto mrzelo da vodim računa kada da snimam, a kada ne.
Naravno, na kraju sam u Umag ponovo stigao tek posle 17 č, odnosno posle oko 7 sati vožnje. Bio sam toliko izgubljen da sam nekom klincu za sedište rekao da ne može da se podesi nagib, iz nekog razloga zaključivši da je jedini postojeći imbus samo za pričvršćivanje. Tešim se činjenicom da mu je neko šticnu zašrafio za ram (šraf direktno kroz ram i šticnu), pa moji imbusi ne bi imali ni mesta da prođu (imbus je sa donje strane sedišta). Ali eto, umesto da pomognem detetu, još nalupetah gluposti. Dok se setih, već sam bio daleko. Elem, po Umagu opet nisam mnogo snimao i slikao, ali sam pojeo jedini preostali sendvič i skoro sve preostale kekse, da imam snage za dalje. Naravno, potpuno sam zaboravio na činjenicu da pomeranje svih obroka unapred (ručao sam skoro sat ranije nego obično) neminovno vodi tome da ću biti gladan mnogo pre spavanja. Kako bilo, oko 18 č sam konačno krenuo iz Umaga. Bilo je jasno da ni ovoga puta nema vremena za severnija mesta (Savudrija i okolo), pa sam presekao put (posle par pogrešnih skretanja) direktno do predviđene rute u brdima iznad Umaga.
U početku, usponi nisu delovali strašno, mada je bio jak vetar. Verovatno zato što sam jednu lekciju ipak naučio i jeo na vreme. Međutim, još pre stizanja u Umag bilo mi je jasno da neću imati dovoljno dnevnog svetla za snimanje ostatka vožnje. Još gore, mrak me uhvatio na najgorem mestu - kada je trebalo da se spustim u dolinu koja počinje kod Novigrada i ide duboko u centralnu Istru. Nema alternative. Mora da se siđe skroz dole i ponovo da se penje. Ipak, ono što nisam znao jeste da su "putevi" na OpenStreetMap u stvari offroad staze, da u celoj dolini i na putu kojim je trebalo da se penjem nema praktično nikoga i da za slučaj da i tu ima medveda vožnja uopšte neće biti prijatna. I nije bila. Bila je JEZIVA. Ja i inače ne vozim noću, a pogotovo ofroad i to kroz guste šume bez igde ikoga. A uspon je izuzetno naporan i to sa rastresitom podlogom, pa nisam ni vozio, nego gurao. Čak i kada je uspon postao lakši, nastavio sam sa guranjem za svaki slučaj, ako ima medveda. Da ne pričam koliko me precepljivao povremeni šušanj u šumi... Ozbiljno, bilo je jezivo. A taj uspon traje nekih 6 kilometara. Najgore je bilo kad sam se popeo do malo ravnijeg dela. Naiđem konačno na neku ogradu, prvi znak civilizacije. Ipak, kuća je bila jako daleko, barem 500 metara. Da mi zatreba, teško da bi me čuli. A kada sam prišao ogradi... To je kao iz filmova o vojnim bazama. Visoki betonski stubovi, a ograda ne neka žičana ili drvena, nego... Bukvalno kao iz Parka iz doba jure. Tri reda nečega što je delovalo kao čelične šipke debljine više od jednog debelog prsta! Šta će nekome takva ograda za običan maslinjak? I pritom je ograda takva da ljudi bez problema mogu da uđu i izađu. Da, medvedi vole i masline. Najhladniji znoj me oblio kada sam sasvim prišao i u mraku video da je ta čelična ograda na nekoliko mesta bukvalno
zgužvana. Ej, stvarno jezivo. A jedini izvor svetla moja lampa (podešena na medium) i malo mesečine. Srećna okolnost je bila to što usput nisam primetio nikakav znak medveda, tipa izmeta. Ili otkinutih nogu. Pa ipak, ne mogu da zamislim kakva sila je bila potrebna da onako zgužva te šipke. Nisam ni pomislio da vadim fotoaparat, samo nastavio dalje.
Ta jeza je trajala dugo. Predugo. Usput sam pričao sam sa sobom, sećajući se saveta da medved treba da shvati da nisam jelen. Malo živnuh kada sam začuo saobraćaj sa autoputa (staza prolazi ispod u jednom trenutku), ali od prvih zvukova do konačnog dolaska do autoputa prošlo je barem 10 zlokobnih minuta. A usput sam se setio da u blizini autoputa obično nema drugih puteva. I da - kada se prođe kroz tunelče ispod autoputa, opet se nastavlja taj šumski put! Nije prošlo mnogo i odlučio sam da ponovo sednem na bajk. Nisam više želeo da budem u šumi ni trenutka. Stalno sam govorio sebi da tu nema medveda, da su svuda naokolo neka sela i njive, ali... Jedno je danju, kada se sve to vidi, a noću, kada se ne vide ni kuće, ni bilo kakva svetla, niti se išta čuje... Na još par mesta morao sam da nagađam na koju stranu da idem i da proveravam gps. Na kraju ipak stigoh do nekih reflektora (fudbalski teren), pa onda dalje asfaltom. Naravno, predviđena ruta me vrlo brzo vodila opet na deo za koji sam pretpostavio da je isto ofroud. Srećom, naiđe iz mraka neka žena i reče da može i baš mi preporuči asfalt, a onda uputi i na drugačiju rutu, mnogo jednostavniju za praćenje. Hvala joj. Dosta mi je noćnih, pustih vožnji kroz šumu za ceo život. Višnjan mi deluje kao lepo mestašce i šteta što nisam imao vremena i svetla za obilazak i slikanje, naročito opservatorije. Odlučio sam i da se još pomučim da dođem do puta koji vodi direktno ka mestu gde sam ostavio auto, jer se iz Višnjana direktno ide na drugu stranu, više ka moru. Na kraju sam morao da prođem još jedan deo puste šumske staze, ali sam taj deo barem malo poznavao.
Kao i tokom same vožnje, tako i sada ne sumnjam da je zabrinutost bila potpuno neopravdana. No, ni ne pričam o tome, nego samo o toj atmosferi noćne vožnje u potpunoj izolaciji po nepoznatom terenu. Nije mi se svidelo.
Elem, kako rekoh, mrak me uhvatio na najbitnijem delu brdske vožnje i ona je slabo ili nikako i snimljena i slikana. Nažalost.
S druge strane, ukupno 123 km nije uopšte loše. Za divno čudo, ni grčevi me nisu nijednom opomenuli što pripisujem i poboljšanoj kondiciji, ali i pravovremenoj ishrani.
U svakom slučaju, predivni predeli za vožnju i prelepe šumske staze. Danju.
http://www.sports-tracker.com/workout/caneee/57d9be38e4b0496928eff9fb
Ruta koju sam ručno doradio po sećanju i video snimcima, jer je program prestao da snima malo posle Baderne, a ja sam to primetio tek u turističkom naselju Červar-Porat.
