Znaci u jednoj od clanica EU gde se i ja nalazim pravo i praksa su sledece:
Garancija je
dobrovoljna, znaci to je stavka koja uopste nije regulasana zakonom. Svaki davalac garancije (u praksi
proizvodjac) moze, ali ne mora da nudi garanciju. Moze se primetiti da uglavnom svi proizvodjaci nude garanciju, ali ne zato sto moraju, nego zato sto inace niko ne bi kupovao njihove proizvode. Znaci garancija je iskljucivo markentinški instrument.
Ta dobrovoljna garancija pocinje od dana kupovine (znaci od datuma kada je roba predata kupcu). Usluge koje spadaju pod garanciju se razlikuju od proizvodjaca do proizvodjaca, i cesto o tome odlucuje ovlašceni serviser. Napr. je Sony Ericsson odbijao da popravi mobilni telefon ako mu nadju kapljicu vode u telefonu (zbog kondenzacije, vlage, itd.). Kupac tu ništa ne moze, sem da se slika ili da plati popravku od stotinak evra.
Druga stavka koja se ne zove garancija nego je deo ugovora koji se sklapa kupovinom (na nemackom Gewährleistung) je veoma precizno regulisana zakonom u celoj EU. Kada potrosac sklopi ugovor i kupi proizvod, prodavac mora da mu izruci proizvod koji funkcionise. Ako to nije slucaj, kupac ima pravo da trazi od prodavca
izmenu ili ponistavanje ugovora (znaci pare natrag). Medjutim u slucaju da je izmena ili ponistavanje ugovora povezana sa visokim troskovima za prodavca (sto je gotovo uvek), prodavac moze da pokusa da u "odredjenom periodu" (u praksi do 6 nedelja) popravi proizvod (preko servisera) i da ga vrati kupcu.
Ako proizvod crkne, kupac u prvih 6 meseci od isporuke moze da tvrdi da mu je prodavac naizgled urucio proizvod koji funkcionise, a da je u stvari bila sakrivena greska negde u aparatu od pocetka (od preuzimanja proizvoda). U tom slucaju prodavac mora da pokusa da mu ili izmeni, ili ponisti ugovor ili (u roku od 6 nedelja) dostavi popravljen aparat.
Posle tih prvih 6 meseci, kupac mora da
dokaze da je sakriven kvar bio prisutan od preuzimanja aparata. To dokazati je veoma tesko, jer jedino serviseri mogu da daju dokaze (a serviseri su u boljim odnosima sa prodavcima, nego sa kupcima), koji bi pred sudom bili validni. Kupac gubi sva prava prema prodavcu posle 2 godine od kupovine proizvoda. Jasno vidljive greske kupac mora u roku od 2 nedelje da prijavi (naprimer narucio sam 19 inchni monitor, a dobio 17 inchni).
Za kraj rezime: Ako se proizvod pokvari, a da kvar nije bio prisutan tu od preuzimanja proizvoda, kupac ne moze nista, sem da se nada da dobrovoljna garancija proizvodjaca pokriva njegov kvar. Prodavac u tom slucaju nije duzan da pruzi nikakvu podrsku, mada u praksi svi bar ponude da posalju pokvaren proizvod kod ovlascenog servisera.
Drugim recima: U EU gde je sve detaljno regulisano, gde se pravo sprovodi i gde sudovi funkcionisu, kupac ako je kupio proizvod, koji mu se posle ne dopada, moze samo da se slika. Ako je kupio proizvod koji je funkcionisao dobro, ali se naknadno pokvario (pogotovo posle prvih 6 meseci), kupac zakonski takodje moze samo da se slika. Srecom konkurencija je naterala proizvodjace da dobrovoljno nude garancije, tako da najcesce oni poprave aparat i svi su srecni. Isto vazi i za prodavce, konkurencija je naterala napr. i moju firmu da svi kupci imaju pravo da nam vrate robu u roku od dve nedelje ako im se ne dopada. Ako je roba koriscena (pakovanje otvoreno, izgrebani ekrani...) uzimamo od 5-15% njene cene za tu uslugu. Nadam se da sam uneo EU perspektivu u diskusiju, naravno postoje jos razlike od zemlje do zemlje, medjutim se ti zakoni sve vishe "harmonizuju", tako da su razlike marginalne. Evo i linka:
http://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/LexUriServ.do?uri=CELEX:31999L0044:EN:HTML obratiti paznju na onaj deo (21), kao i na article 5 (time limits).
