Poslednji odgledani filmovi

ко то
ТАМО ДАВИ?

НОВИ ФИЛМ СЛОБОДАНА ШИЈАНА

Сваки велеград, кажу, постаје права метропола тек кад добије
и локалног манијака! Таквих је у последње време у Београду било
пет-шест, што је инспирисало Слободана Шијана да се у новом филму,
комедији страве и ужаса, позабави причом о једном београдском
давитељу и његовом двојнику...

Aко ових дана у неком београдском бирцузу сретнете Ташка
Начића како продаје каранфиле
гостима под гасом – то никако
не значи да је познати глумац
променио занимање! Исто тако,
нека вас не збуњује што се рок-музичар Срђан
Шапер ноћу мува по пустим и слабо осветљеним улицама вребајући усамљене жене. Ако
је у близини још и Марија Бакса – онда знајте
да сте упали право на снимање новог филма
Слободана Шијана Давитељ против давитеља,
комедије страве и ужаса која ће, кад дође у биоскопе, мало да вас плаши, мало засмеје, а изнад
свега – забави.
О чему је, заправо, реч? – Кренули смо, сценариста Небојша Пајкић и ја, од моје бизарне
идеје да се зезамо са начином на који Београд прераста у метрополу – каже Слободан
Шијан. – Дакле, кроз хронику злочина! Почели смо од тезе да један град постаје велеград тек кад добије и своје локалне манијаке,
у овом случају давитеља. Е, сад, тај наш београдски давитељ, иначе по занимању продавац
каранфила у кафанама, добија конкуренцију
у виду другог давитеља, њихови се путеви укрштају и тако добијамо лепу збрку у истрази.
Други давитељ је Срђан Шапер, вокални солиста „Идола”, и он игра рок-музичара који компонује и изводи врло бизарне и морбидне песме и који, у тренутку појаве правог давитеља,
замишља да је у некаквом парапсихолошком
контакту са њим. Филмски давитељ број један и
давитељ број два послаће на онај свет релативно
мали број жртава – свега пет-шест, и оне ће бити,
наравно, женског рода. – Сви манијаци своју делатност усмеравају против женског рода, па ни
ови наши нису изузетак – каже Шијан. – Ипак,
то неће бити страшно за гледање, јер ми, додуше, снимамо хорор, али са много класичних комичних елемената.

Никад боља клима

Инспирацију да се бави манијацима Шијан
је добио на основу чињенице да се у последње
три-четири године у Београду појавило неколико примерака те врсте злочинаца, вредних да
се упишу у светске анале криминалистичких
хроника. О њима, дакле оним стварним, говориће се у првих неколико минута филма: у
некој врсти форшпана биће дат преглед ове
врсте криминала у Београду, и то на основу стварних чињеница, а онда иде прича која је,
наравно, потпуно измишљена.
Шијану постављамо и питање о томе како је,
после свега годину дана паузе, успео да опет
седне у редитељску столицу? Његов претходни филм Како сам систематски уништен од
*mjau**mjau**mjau**mjau**mjau*а, на пример, још није ни виђен у Београду, а он, што није баш уобичајена ствар за
наше кинематографске прилике, већ снима
нови...
– Могао сам, пре свега, одмах да радим нови
филм захваљујући финансијском успеху мојих
претходних филмова, а затим и чињеници да
сам слободан филмски радник. То значи да
увек имам спремне пројекте и у сваком тренутку могу да их понудим. Ипак, генерални
одговор лежи у тренутној ситуацији српског
филма који прави „бум”. Мислим да се тренутно налазимо у најбољој ситуацији коју
смо на филму имали. Увек сам био заговорник тога да се ради што више филмова, макар и под слабијим условима, а систем кинематографије која није централизована то
тренутно и омогућава. Поред тога, створена
је ситуација да постоје јаки економски интереси да се снимају филмови. Увек сам
сматрао да није добро да у једној републици постоји само једна филмска кућа. Немам ништа
против оних предузећа која, попут загребачког
„Јадран филма”, раде за девизе, али сматрам неопходним да постоји и слободан простор за низ
малих филмских предузећа.
Кад се већ води разговор о филмским приликама и неприликама, вредно је поменути и
разлоге због којих филм Како сам систематски
уништен од *mjau**mjau**mjau**mjau**mjau*а никако да стигне до публике?
– И даље је за мене чиста мистерија због чега
се тај филм до сада није приказао у Београду, на
пример. Разноразне одговоре сам добијао, али
ниједан прави. Говорило се и о томе да је разлог
неприказивања „свађа” између дистрибутера,
дакле „Унион филма”, и „Београд филма”, који је
власник биоскопских сала. Али, пре имам утисак да филм доживљава судбину прећуткивања
због тематике којом се бави. То је, ипак, први
наш филм који се бави 1968. годином. Пре него
што је снимљен у „Авала филму”, текст је био
одбијен у многим кућама. Изгледало је врло
тешко снимити филм који приказује студентске демонстрације. Пројекат је, као што знате,
прогуран, приказан у Пули и ту је – крај. Ни у
Ниш није позван, на фестивал глумачких остварења, а зна се да је Бата Стојковић практично у сваком кадру. Сада већ долази мртва сезона,
ево лепог времена и лета, и филм је практично
отписан, а да му није ни дата права шанса.

Шлагер о манијаку

Прети ли таква судбина и Давитељу против
давитеља?
– Сумњам. Пре се може рећи да ће то бити
филм који има велике шансе у биоскопима.
Технички је компликованији од већине домаћих филмова (па зато и кошта око две старе милијарде), пуно је секвенци атрактивних и
због маске (ово је, ипак, филм страве и ужаса),
употребљавамо и видео и телевизијску слику.
Нарочито ће привлачити млађу публику која
воли модернији и црни хумор. Посебна прича
су, наравно, и глумци: Ташко Начић, Срђан Шапер, Никола Симић, Марија Бакса, Соња Савић,
Павле Минчић – сјајна екипа.
Откуд рокер Шапер међу њима, у улози давитеља број два?
– Зато јер мислим да има изузетно занимљиво
лице и дар за комику. На њега сам мислио од
почетка рада на овом пројекту. Узгред речено,
Шапер је и аутор „главне” песме у филму која
се, у складу са садржајем, зове – „Београдски
давитељ”. Што се осталих глумаца тиче, а ту
најпре мислим на Ташка Начића, треба рећи да
ми имамо велику и изузетно квалитетну екипу комичара средње генерације као ретко која земља. За мене је уживање да радим са њима и
то је један од разлога што се бавим комедијом.
Ту нисмо инфериорни у односу на неке друге
кинематографије.
Све ваше филмове – Ко то тамо пева, Маратонци трче почасни круг и Како сам систематски уништен од *mjau**mjau**mjau**mjau**mjau*а – карактерише
једна, за наше прилике, посебна врста хумора.
Може ли се говорити о неком посебном жанру?
– Сви ти филмови баве се хумором и гротеском која ме занима. Али трудим се да правим
различите филмове и да они, бар за мене, буду
ново искуство. О неком жанру тешко је ту говорити. Мислим, заправо, да код нас уопште
не може бити речи о жанровима, осим кад је
наш ратни филм у питању. Ако у мојим филмовима постоје неке додирне тачке, онда су
оне више у систему неких мојих асоцијација
него у покушају да се праве неки жанровски
филмови. Јер, за то је потребан читав стицај
околности којег у нашој кинематографији
нема.