Digitalni svet je divan, praktičan, lep. Ali digitalni svet je ništa. Vazduh. Mi se beskrajno uzdamo u digitalne usluge, ja prvi. Ali, jednog dana, neko može da pritisne crveno dugme i puf. Ode sve u vražju mater.
Pre 5-6 godina, Microsoft mi je suspendovao nalog iz čista mira. Bez upozorenja. Na tom nalogu sam tada imao plaćeni Office i terabajt podataka u oblaku. Osam dana sam im krv pio na slamčicu, ne bih li dobio nekog život, pametnog čoveka, koji sme da mi pomogne. Na kraju su mi vratili nalog uz neko debilno obrazloženje zašto je bio suspendovan. zapravo, verovatno je neki njihov sistem to slučajno uradio, a samo živa osoba to može posle da oporavi.
Na Google play sam kupio jednu aplikaciju pre desetak g odina. Samo zato što je ona 32bitna a programeri je više ne razvijaju, više nikad neću moći da je koristim na novim telefonima. I ne, ne postoji alternativa te aplikacije. Evo, još je vučem, jer sam je instalirao na Android 13, a moj telefon sad ima 15. Čim promenim telefon, moraću da se pozdravim sa njom jer mi GOo7gle ne da da je više instaliram, iako je moja licenca još aktivna.
Tako da, sve je to lepo, ali i jako, jako rizično. Slušamo muziku po digitalnim servisima, a sutra njima može da se digne i obrišu neki album, izvođača, jer izdavač x nije platio y i druf. Dok smo vukli diskove i MP3, to niko nije mogao da nam otme.
