Osnovni problem vodonika jeste što on sam po sebi, indirektno posmatrano, nije gorivo, onako kako mi percipiramo gorivo za mobilnost.
Vodonik mora da se proizvodi, trošeći energiju.
Praktično, vodonik je tek način da nekako proizvedenu energiju skladištimo, transportujemo i koristimo.
Nije logično da proizvodimo električnu energiju, njom proizvodimo vodonik, vodonik transportujemo, skladištimo, pretačemo (uz napomenu da je vodonik izuzetno složen za transport, skladištenje, pretakanje... (podrazumeva kriogene uslove manipulisanja)) zatim ga prodajemo i sipamo u vozila, gde bi se u gorivim ćelijama opet konvertovao u početnu el. energiju da elektromotorima vrti točkove. Pored ogromne cene i kompleksnosti celog tog lanca, i energetski gubici su veoma veliki u poređenju sa struja->el.mreža->baterija->vožnja.
Struja->Vodonik->gorive ćelije->struja eventualno ima budućnost kao stacionarni lager viškova el.energije (umesto vrlo skupih i lokacijski ograničenih reverzibilnih elektrana).
Ali za individualnu mobilnost vodonik teško može biti rešenje.
